Teorija " релативитета boja "

Da li "boje" zaista postoje?
Pogled na boje u različitim sredinama.

Nije sve onako kako nam se čini, kako vidimo očima, tj. kako izgleda da jeste, nije sve crno, belo sivo, crveno, plavo, zeleno... Ni u prirodi ni u društvenom životu.

Nikad ne možemo biti 100% sigurni i zato ponekad treba jednostavno da verujemo.

Uzmimo neki predmet „crvene boje“ recimo plastičnu čašu, gledamo je na dnevnoj svetlosti, gledamo je sa svih strana, vidimo crvenu boju i mislimo, kažemo, da, taj predmet je crvene boje, mi smo 100% sigurni da je tako!

ALI predmet nije crvene boje, sunčeva svetlost pada na taj predmet sa svim svojim spektrom boja, ali naš predmet „crvene boje“ apsorbuje sve spektre boja osim crvene i tako naše oko registruje crvenu boju.

Voda i svetlost

Na kursu ronjenja koji sam prošao naučio sam da čovečije oko funkcioniše tako što odbijenu svetlost od objekta koji se posmatra pretvara u električne impulse i šalje ih u mozak.

Ali, pošto se svetlost menja prolazeći kroz vodu, i ono što vidimo pod vodom je promenjeno.

Svetlost se u vodi menja usled zamućenosti, rasipanja, apsorpcije i refrakcije.

Zamućenost vode, bilo da je organskog (plankton i sl.) ili neorganskog (mulj) porekla, sprečava prodor svetlosti u dubinu.

Voda ima mogućnost da apsorbuje elektromagnetne talase, a samim tim i sve njene vidove kao što je svetlost.

Dok prodire u vodu, svetlost biva apsorbovana sa porastom dubine. (Sl. 1)

  

Sa porastom dubine prvo se gubi crveni deo spektra, zatim narandzasti, i na kraju žuti i ljubičasti.

Plavi i zeleni deo spektra prodire vrlo duboko, pa stoga predmeti drugih boja na većim dubinama imaju plavozelenkastu boju, njihovu originalnu boju apsorbuje voda.

U čistoj prozirnoj vodi svetlost prodire vrlo duboko, pa zato preovladjuje plava boja, dok u mutnim vodama, gde svetlost  ne može da prodre preko 20-30 m, žuto-zelena boja postaje dominantna.

Refrakcija, svetlost se savija kada prelazi iz jedne sredine u drugu, kao što je u našem slučaju iz vazduha u vodu i obrnuto.

Primer:

Štap koji ulazi u vodu, kada se gleda sa površine izgleda prelomljen na mestu prodora.

To se dogadja zato što postoji razlika u indeksu preloma svetlosnih zraka u vazduhu i u vodi, i brzini prostiranja svetlosti kroz ova dva medija.
Kada se golim okom posmatraju predmeti u vodi, svetlost se savija na dodirnoj površini oka (rožnjači) i vode.
Predmeti se zbog toga vide neoštro (jer se projektuju iza mrežnjače), a oko se ponaša kao dalekovido 32 dioptrije.

Iz tih razloga ronioci koriste masku sa staklom koje izoluje oko od vode.

 Do oka ronioca svetlost prolazi kroz vazduh, vodu, staklo od maske, i ponovo kroz vazduh.

Na tom putu svetlost se prelama pri prelazu iz jedne sredine u drugu, što na kraju rezultira time, da se posmatrani objekat prikazuje bliže za 1/4 nego što je stvarna udaljenost, ili može se desiti da se posmatrani predmet prikazuje i udaljenije nego što u stvarnosti jeste.

To sve zavisi od dubine, a dogadja se zbog smanjivanja količine svetlosti i kontrasta.

Refrakcija takodje, utiče i na prividno uvećavanje predmeta ispod vode, jer se staklo maske ponaša kao lupa, pa predmeti ispod vode izgledaju za oko 1/3 veći nego što stvarno jesu, (Sl. 2)

Ronjenjem pod vodom na 20 metara taj naš crveni predmet ce biti plav ili zelen jer svetlost ne toj dubini propušta samo taj spektar boja.

Nase oko na toj dubini registruje samo te boje, predmet se nije promenio, ali okolina jeste a sa njom i boja predmeta...

Da li to znači da boje ne postoje ili da su promenljive u drugim sredinama?

Da li su stvari zaista onakve kakve ih mi vidimo, ili je sve relativno?

To znanje iz prirode možemo primeniti  i u društvenom životu.
Primer:

Imamo jedan bračni par koji se voli, iskreni su jedno prema drugome i skoro sve znaju jedno o drugome, barem misle da znaju... Žena kaže moj muž je ovakav i onakav, voli ovo i ono, on nikad ne bi uradio ovo ili ono, tj. on je za nju „crven“ i ona je 100% sigurna u to. Ali šta ako on ode u inostranstvo na poslovni put, on kao takav se ne menja, ali se okolina promenila, možda će i njega okolina da promeni isto kao i naš predmet u vodi i postaće „plav“...

Mislite o tome?
Da li zaista možemo biti potpuno sigurni u nekog ili neke stvari, ili jednostvano ne možemo, i možda treba jednostvano da... verujemo?


Ivana komentar:
Opazanje boja ima svoje osnovne dimenzije, jedna od njih je nijansa. Nijansa (kvalitet boja) zavisi prvenstveno od talasne duzine svetla. Na toj bazi nesto moze biti crveno, zuto, plavo, zeleno, ljubicasto ili izmedju tih boje. Talasna duzina od 700 milimikrona se opaza kao crvena boja, a talasna duzina od 400 milimikrona se opaza kao ljubicasta. To su dva ekstrema ,sve ostale boje se krecu izmedju ova dva ekstrema. Ako se nadovezem na tvoju teoriju povezivanja boja i ljudi, mogli bi smo na osnovu nijanse boje da ih povezemo. Recimo ako ova dva ekstrema uzmemo kao dve ekstremne vrste ljudi, tj njihovog ponasanja onda ih i na osnovu nijanse mozemo povezati. Na primer ekstremi kao dobro-zlo, postenje-nepostenje, vernost-nevernost...kod ljudi ovi ekstremi se skoro nikada nece sresti kao cista varijanta, uvek ce biti negde izmedju, tezice jednom ili drugom ekstremu. Tako neki ljudi vise teze dobroti, a neki vise zlu, neki vise teze vernosti, a neki vise neverstvu...Kako to kod boja zavisi od talasne duzine svetlosti, kod ljudi to zavisi od njihove licnosti, sredinskih uslova, fizickog stanja...Zakljucak je da su sve to samo nijanse, ali smo uvek blizi jednom ekstremu nego onom drugom. Postoji jos dimenzija opazanja boja kao sto su otvorenost i zasicensot boja, ovakva slicna povezanost se moze ostvariti i sa njima.