Pre nekoliko dana dok sam čekao napolju, video sam jednog kucova lutalicu kako mašući svojim repom dolazi do mene, onako sav prljav i ofucan, hteo sam da ga pomazim ali iznenada mi je prošlo kroz glavu reči moje majke kako govori u toj situaciji :
Bilo je jače od mene jer jako volim životinje i ipak sam ga pomazio iako je bio sav prljav, onako odjednom sam rekao kao po default-u: „Daj ruku“ „Daj šapu“
I bio sam iznenadjen njegovom reakcijom, jer sam dobio tačno ono što sam tražio.
Dao mi je jednu šapu, spustio sam je i razmišljajući ma odkud lutalica zna dati šapu na komandu, verovatno je bilo slučajno, čak ni mog psa koga jako volim nisam uspeo da naučim tome. Opet sam mu rekao „Daj šapu“ samo da bih proverio dali je to bila samo slučajnost.
I dobio šta sam i tražio, čak i više, prvo jednu šapu pa odma i drugu je spustio na moje ruke.
Ponovio sam to i 3 put i opet mi je pružio šape i gledao je u mene skoro kao da želi nešto da mi kaže.
Imao sam osećaj kao da se rukujem s njim, i da to ima neko skriveno značenje koje ja moram da shvatim i primenim u svom životu...
Shvatio sam poruku...
Bez obzira na veru, naciju, boju kože, pol, starijoj ili mladjoj, bolesnoj ili zdravoj, prljavoj ili čistoj, simpatičnoj ili antipatičnoj osobi, pijancu, narkomanu, deci sa posebnim potrebama, svima, pa čak i tom malom kucovu...
Živimo život a ne vidimo, ne čujemo, ne osećamo, ne razmišljamo svojom glavom, ne praktikujemo! Slušamo starije, ali ponekad čak ni naši roditelji ne znaju šta je zaista dobro za nas.
Možda je vreme da zaista jasno, otvoreno i široko koristimo naša čula: da gledamo, slušamo, mirišemo, okusimo, dodirnemo. Da osećamo svoja osećanja i tudja, da volimo kroz jednu čistu mudrost...
„Ma ostavi ga vidi kako je prljav ko zna gde je bio, dobićeš neku zarazu“
Bilo je jače od mene jer jako volim životinje i ipak sam ga pomazio iako je bio sav prljav, onako odjednom sam rekao kao po default-u: „Daj ruku“ „Daj šapu“
I bio sam iznenadjen njegovom reakcijom, jer sam dobio tačno ono što sam tražio.
Dao mi je jednu šapu, spustio sam je i razmišljajući ma odkud lutalica zna dati šapu na komandu, verovatno je bilo slučajno, čak ni mog psa koga jako volim nisam uspeo da naučim tome. Opet sam mu rekao „Daj šapu“ samo da bih proverio dali je to bila samo slučajnost.
I dobio šta sam i tražio, čak i više, prvo jednu šapu pa odma i drugu je spustio na moje ruke.
Ponovio sam to i 3 put i opet mi je pružio šape i gledao je u mene skoro kao da želi nešto da mi kaže.
Imao sam osećaj kao da se rukujem s njim, i da to ima neko skriveno značenje koje ja moram da shvatim i primenim u svom životu...
Shvatio sam poruku...
Pružiti ruku svakome ?
Bez obzira na veru, naciju, boju kože, pol, starijoj ili mladjoj, bolesnoj ili zdravoj, prljavoj ili čistoj, simpatičnoj ili antipatičnoj osobi, pijancu, narkomanu, deci sa posebnim potrebama, svima, pa čak i tom malom kucovu...
Bez izuzetaka ?
Živimo život a ne vidimo, ne čujemo, ne osećamo, ne razmišljamo svojom glavom, ne praktikujemo! Slušamo starije, ali ponekad čak ni naši roditelji ne znaju šta je zaista dobro za nas.
Možda je vreme da zaista jasno, otvoreno i široko koristimo naša čula: da gledamo, slušamo, mirišemo, okusimo, dodirnemo. Da osećamo svoja osećanja i tudja, da volimo kroz jednu čistu mudrost...
Da li smo zaista svesni sebe i života oko nas ?
Možda je najvažnije pitanje da li želimo, i da li smo spremni na taj korak ?
Нема коментара:
Постави коментар