Koračam kroz ovaj duboki sneg, kroz ovaj duboki život, po ovoj prelepoj prirodi, mojoj planini.
Dišem duboko, živim duboko...
Posmatram sve oko sebe, posmatram sebe u svemu oko sebe, moj dodir sa prirodom.
Plavo nebo kao krov nad mojom glavom koji me prati svugde.
To visoko drveće kao neki stari stubovi koji stoje vekovima i drže ravnotežu da se ne bi srušilo na mene.
Zemlja po kojoj hodam, prekrivena je životom koji raste i diže se čak i ispod snega koji je pritiska.
Sebe koji šetam kroz sve ovo i svestan sam svega što me okružuje, spolja i izunutra, kao jedno duhovno biće u ovom prolaznom svetu
Osluškujem prirodu koja stalno nešto priča, a stalno nešto novo, jedno priča kad je pod snegom, drugo priča kad sve cveta i raste, treće priča kad je obasjana toplotom sunca, a četvrto kad je prekrivena žutim lišćem.
Dižem mali komadić snega i gledam kako se polako i tiho topi u mojoj ruci, komadić po komadić, kap po kap pretvara se u vodu i nestaje kao da ga nikad nije ni bilo, gledam i slušam a zapravo čitam prirodu tako intimno i iskreno kao da je ispisana crnim slovima na belom papiru.
Bože osećam da je sve ovo prelepo ali zar je sve tako prolazno što posmatram, čujem, mirišem, dodirujem?
Dali su moja osećanja prolazna dali mogu nekog da volim 10 godina i onda jedno jutro ustanem i više ga ne volim?
Dali mogu da upravljam svojim osećanjima, životom, ko odlučuje razum ili srce, ili možda neka nepoznata sudbina?
Ja osećam, ja jesam emotivno biće, ja bez emocija mrtav sam!
Razmišljam o tome duboko danima, noćima, okrećem se filozofiji, teologiji, psihologiji.
A nekako kao da već znam da je to sve tako jednostavno tako blizu nadohvat ruke, evo još samo malo mi fali da... Shvatim.
Zar svaka stvar ima svoj rok postojanja, čemu to, šta je svrha toga?
Šta je moja svrha u svemu tome?
Ako je neka životna sreća svrha, dali onda ako imam tone nekih „stvari“ iz ovog sveta koje su prolazne, ili ako imam milion „papirića“ koje mogu kupiti tone tih „stvari“, ili ako imam razna srećna osećanja sa raznim ljudima, mogu li biti srećan,jel je to svrha?
Ako ih razumno i iz ljubavi upotrebim možda i mogu da obučem nekoga, nahranim, pomognem nekome kome je zaista potrebna pomoć, volim nekog, stvorim porodicu, zar neću dobiti veću satisfakciju i sreću ako to uradim i ostavim neki trag, delo, koje je će ostati večno, u ovom svetu i onom drugom o kome ne znam ništa?
Ili da ih upotrebim na sebe, na svoja površna fizička zadovoljstva na svoja lažna uverenja, ako sam svestan da je to prolazno i da ću imati mnogo manju satisfakciju koju ću osetiti možda nekoliko minuta, dana, godina, ali ću biti ogranićen imaće svoj limit, svoj rok, možda će čak biti i loše po mene.
Ja biram večnost!
Svaki put kad smo na „raskrsnici života“ imamo slobodan izbor i hiljadu puteva!
Možemo uzeti "loš", "bolji" ili "najbolji" put za nas, koji ćemo uzeti?
Najćešće uzimamo "loš", jer je to put najmanjeg otpora, sve se nešto štedimo, kao živimo a ustvari smo mrtvi!
“Mnogi greše iz straha da ne pogreše”
Možemo i bolje, možemo ako većina ide nekom zamišljenom linijom, e onda i mi želimo da se stopimo sa tom masom, jer se na taj način osećamo sigurno, normalno, i mislimo da je to pravi put iako uopšte ne mislimo mnogo,nego smo samo ovca koja prati drugu ovcu, ne krivudamo mnogo, kao neki robovi koji idu jedan iza drugog u ponor jer im je tako nametnuto.
I kad god bi se neko „probudio“ iz tog „masovnog ludila“ i počeo stvarno da misli svojom glavom, kad bi počeo da odskače, čuo bi se glasan urlik nezadovoljne mase, iskvaren smeh, njihova zavist, greh.
I počeli bi da ga vuku na dole, na „liniju prosečnih“, i retko kad neko uspe da se izdigne iznad njih.
Ali zašto biti samo prosečan, isti kao drugi?
Samo ovaj život imaš, zar ne žudiš da pokažeš najbolje od sebe, da pružiš maksimum?
Zašto se zadovoljiti malim stvarima u životu, zapitaj se... ti?
Ja biram najbolje za sebe!
Verovatno me niko neće shvatiti, možda ne budem dobio ni podršku ni od svojih najbližih, a najverovatnije ću biti i ismejan u „normalnom“ društvu.
Ali zar to znači da ja nisam u pravu, zato što je „normalno“ društvo osudilo moje delo, stav?
Zar je zapisano negde da je većina uvek u pravu, gde?
U redu naveli su te da posumnjaš u ono što si uradio, pomislio. Dobro, stani, razmisli, imaš zdrav razum, svako biće na ovom svetu oseća i zna razliku izmedju dobrog i lošeg.
Budi razuman i pričaj sa svima o svemu.
Nemoj sakriti ako vidiš da nisi u pravu, pokaži iskreno i priznaj ako si pogrešio, više će da te cene i poštuju jer se ne bojiš pokazati svoju nesavršenost koji svi imamo, ali se svi plašimo priznati to sebi a pogotovo drugima. A ako si u pravu ne obaziri se na druge, nego hrabro brani svoje „Ja“, nemoj se truditi da namećeš drugima ako te zaista ne „slušaju“.
Prčaj ali i slušaj, čak i kad ti se čini da to nije važno ili ako nekog ne razumeš i „čitaj izmedju redova“
Svi mi patimo od bolesti zvana Gordost i od još mnogo različitih bolesti, koje svi imamo neko manje neko više i koje su ne izlecive, ali naučimo da ovladamo njima i sobom, jer svako je Gospodar samog sebe.
Zato pričaj, pričaj što više, izrazi se i sebe!
Ali bolje ćuti ako su ti reči brže od misli, jer ratovi tako počinju, zbog nesporazuma, reči koje dolazi iz primitivnog dela ljudskog uma!
A sad deluj!
“Svi smo mi jaki na rečima, ali samo naša dela pokazuju ko smo zaista”
“Bolje jedno dobro delo nego hiljadu reči”
J.S.V.
05.03.2011
