"Moj stav,odakle je?"

Kad razmišljamo o nekim stvarima u životu, svi imamo neke odredjene stavove i mislimo da je to ispravno i da smo mi uvek u pravu.

Brzo dolazimo do naših stavova, bez velikog razmišljanja, analize, produbljivanja, i uglavnom su nam nametnuti od naše okoline u kojoj živimo, tj. društva, medija, crkve, odredjenih pojedinaca ili smo mi jednostavno prihvatili takve jer smo čuli od naših najbližih kojima slepo verujemo.

Verujemo iz razloga što ih poštujemo i volimo, i jednostavno ne dovodimo u pitanje njihovo razmišljanje i stavove.

Zar je ispravno verovati nekome samo zato što imamo poverenja u njega, jel grešimo ako preispitamo njegov stav, i zar uvek verovati drugima?

Ali i kad mi stvorimo naš stav o nečemu ne smemo slepo verovati do tih uverenja, moramo preispitati našu svest, naše i tudje razmišljanje, moramo biti otvoreni, fleksibilni i bez predrasuda u životu jer samo na taj način dolazimo do prave istine i ispravnih stavova.

Stani na sekund, zaustavi se, razmisli, ovo je važno za tebe kao i za mene, moraš uvek osluškivati sebe, svoje telo, razum, duboko, uvek u otvorenoj, iskrenoj komunikaciji sa bližnjima oko sebe, koliko god različiti bili, ili te možda nerviraju.

Bližnji je tu da bi smo sa njim pričali, delili svoje misli, emocije, probleme, saslušali njegov komentar ili kritiku, i još važnije prihvatili, ta komunikacija je neophodna da bi smo potvrdili obostrano razmišljanje i stavove.

Sami ne možemo ništa i nismo ništa!

Razmišljati, pričati i izraziti se slobodno, bez straha, podeliti svoje mišljenje sa svima oko sebe, a većina nas se plaši podeliti svoja osećanja, razmišljanja, probleme.
"Gušimo" i krijemo se.

Zašto?

Plašimo se šta će naš sagovornik da nam kaže, kako će da reaguje, da će nas možda ismejati, povrediti.

Zašto je tako teško biti otvoren, kao nekad kad smo bili deca, iskrena, otvorena, svestrana, bez predrasuda, neiskvarena?

Tokom godina naučimo da lažemo, da se pretvaramo, glumimo, skrivamo osećanja, pravimo se pametni a ispadamo glupi, gubimo tu jednostavnost koju imaju deca.
Mnogo možemo da naučimo od njih samo ako ih pažljivo saslušamo pogotovo od dece ometene u razvoju, koja su uskraćena za neke stvari ali tako jednostavna i čista u ispoljavanju sebe i svojih emocija.

Svi smo mi deca samo to usput zaboravimo.

Koliko puta smo u životu videli ljude kako pričaju o nekim stvarima i iznose svoje stavove koji nisu njihovi, toliko slepo veruju u to, da njima ta priča postaje 100% istinita.
Televizija, politika, sport, škola, roditelji, naša okolina, ljudi oko nas, sve deluje na nas, svako sa svojom porukom.

Sa svih strana nam dolaze razne poruke, no bitno je znati koje slušati a koje ne?

Roditelji su naši lični učitelji života, kad smo mali, hrane nas, oblače, oblikuju nas u svakom smislu, nameću svoja mišljenja, svoje stavove. Od nas žele da naprave dobre ljude po njihovom mišljenje i nekom šablonu.
Ponekad nam ne daju slobodu pa nas "guše" i što nas više stiskaju to mi sve više bežimo.
Neki možda ispravljaju greške na nama koji su njihovi roditelji pogrešili sa njima, ponekad rade ispravno ponekad ne.

Ali vole nas na svoj način.

No dali to znači da oni znaju šta je najbolje za nas?

Nećemo nikad znati šta je tačno najbolje za nas u ovom životu, niti nam može bilo ko reći, ali možemo osluškivati i osetićemo šta je dobro a šta loše.

" Svako biće na ovom svetu zna razliku izmedju dobrog i lošeg "

Ali na nama je da sami gradimo svoj život!

Ponekad iz ljubavi mislimo da radimo dobro i u interesu za naše voljene, ali ne znači da je to uvek tako, ljudi smo, grešimo. Moramo pružiti slobodu, slobodnu volju koja je data i pripada svakome. Ne smem dopustiti sebi i drugima da ograničeno živimo i gledamo na svet i naš život

Ako je naš otac, deda, pradeda, radio neke stvari, razmišljao i imao odredjene stavove u njegovom životu, u njegovo doba, to nemora značiti da i mi moramo živeti po tom istom šablonu, treba poštovati naše starije, tradiciju, stara uverenja, ali takodje treba raspravljati i pričati o tome u krugu porodice, društva, sagledati mane i prednosti. Odredjena vremena stvaraju kod nas odredjeno razmišljanje i stavove, ali vremena se menjaju i mi se menjamo, dolazimo do novih otkrića i saznanja u svakoj oblasti života. Nekad je potrebna radikalna promena kod nas i u svetu, ponekad postepena promena, a ponekad neke stvari samo treba malo ispraviti.

Otvorenost, fleksibilnost, bez straha...

Budimo svesni i prihvatimo našu nesavršenost, slabost, ALI uvek radimo na sebi, usavršavati sebe, svoje misli, stavove, i najvažnije delati, težiti ka savršenstvu i velikim stvarima a ne zadovoljavati se malim, težiti životnoj ravnoteži, nikad sami nego sa bližnjima oko nas...

J.S.V.
15.02.11