Teorija " релативитета boja "

Da li "boje" zaista postoje?
Pogled na boje u različitim sredinama.

Nije sve onako kako nam se čini, kako vidimo očima, tj. kako izgleda da jeste, nije sve crno, belo sivo, crveno, plavo, zeleno... Ni u prirodi ni u društvenom životu.

Nikad ne možemo biti 100% sigurni i zato ponekad treba jednostavno da verujemo.

Uzmimo neki predmet „crvene boje“ recimo plastičnu čašu, gledamo je na dnevnoj svetlosti, gledamo je sa svih strana, vidimo crvenu boju i mislimo, kažemo, da, taj predmet je crvene boje, mi smo 100% sigurni da je tako!

ALI predmet nije crvene boje, sunčeva svetlost pada na taj predmet sa svim svojim spektrom boja, ali naš predmet „crvene boje“ apsorbuje sve spektre boja osim crvene i tako naše oko registruje crvenu boju.

Voda i svetlost

Na kursu ronjenja koji sam prošao naučio sam da čovečije oko funkcioniše tako što odbijenu svetlost od objekta koji se posmatra pretvara u električne impulse i šalje ih u mozak.

Ali, pošto se svetlost menja prolazeći kroz vodu, i ono što vidimo pod vodom je promenjeno.

Svetlost se u vodi menja usled zamućenosti, rasipanja, apsorpcije i refrakcije.

Zamućenost vode, bilo da je organskog (plankton i sl.) ili neorganskog (mulj) porekla, sprečava prodor svetlosti u dubinu.

Voda ima mogućnost da apsorbuje elektromagnetne talase, a samim tim i sve njene vidove kao što je svetlost.

Dok prodire u vodu, svetlost biva apsorbovana sa porastom dubine. (Sl. 1)

  

Sa porastom dubine prvo se gubi crveni deo spektra, zatim narandzasti, i na kraju žuti i ljubičasti.

Plavi i zeleni deo spektra prodire vrlo duboko, pa stoga predmeti drugih boja na većim dubinama imaju plavozelenkastu boju, njihovu originalnu boju apsorbuje voda.

U čistoj prozirnoj vodi svetlost prodire vrlo duboko, pa zato preovladjuje plava boja, dok u mutnim vodama, gde svetlost  ne može da prodre preko 20-30 m, žuto-zelena boja postaje dominantna.

Refrakcija, svetlost se savija kada prelazi iz jedne sredine u drugu, kao što je u našem slučaju iz vazduha u vodu i obrnuto.

Primer:

Štap koji ulazi u vodu, kada se gleda sa površine izgleda prelomljen na mestu prodora.

To se dogadja zato što postoji razlika u indeksu preloma svetlosnih zraka u vazduhu i u vodi, i brzini prostiranja svetlosti kroz ova dva medija.
Kada se golim okom posmatraju predmeti u vodi, svetlost se savija na dodirnoj površini oka (rožnjači) i vode.
Predmeti se zbog toga vide neoštro (jer se projektuju iza mrežnjače), a oko se ponaša kao dalekovido 32 dioptrije.

Iz tih razloga ronioci koriste masku sa staklom koje izoluje oko od vode.

 Do oka ronioca svetlost prolazi kroz vazduh, vodu, staklo od maske, i ponovo kroz vazduh.

Na tom putu svetlost se prelama pri prelazu iz jedne sredine u drugu, što na kraju rezultira time, da se posmatrani objekat prikazuje bliže za 1/4 nego što je stvarna udaljenost, ili može se desiti da se posmatrani predmet prikazuje i udaljenije nego što u stvarnosti jeste.

To sve zavisi od dubine, a dogadja se zbog smanjivanja količine svetlosti i kontrasta.

Refrakcija takodje, utiče i na prividno uvećavanje predmeta ispod vode, jer se staklo maske ponaša kao lupa, pa predmeti ispod vode izgledaju za oko 1/3 veći nego što stvarno jesu, (Sl. 2)

Ronjenjem pod vodom na 20 metara taj naš crveni predmet ce biti plav ili zelen jer svetlost ne toj dubini propušta samo taj spektar boja.

Nase oko na toj dubini registruje samo te boje, predmet se nije promenio, ali okolina jeste a sa njom i boja predmeta...

Da li to znači da boje ne postoje ili da su promenljive u drugim sredinama?

Da li su stvari zaista onakve kakve ih mi vidimo, ili je sve relativno?

To znanje iz prirode možemo primeniti  i u društvenom životu.
Primer:

Imamo jedan bračni par koji se voli, iskreni su jedno prema drugome i skoro sve znaju jedno o drugome, barem misle da znaju... Žena kaže moj muž je ovakav i onakav, voli ovo i ono, on nikad ne bi uradio ovo ili ono, tj. on je za nju „crven“ i ona je 100% sigurna u to. Ali šta ako on ode u inostranstvo na poslovni put, on kao takav se ne menja, ali se okolina promenila, možda će i njega okolina da promeni isto kao i naš predmet u vodi i postaće „plav“...

Mislite o tome?
Da li zaista možemo biti potpuno sigurni u nekog ili neke stvari, ili jednostvano ne možemo, i možda treba jednostvano da... verujemo?


Ivana komentar:
Opazanje boja ima svoje osnovne dimenzije, jedna od njih je nijansa. Nijansa (kvalitet boja) zavisi prvenstveno od talasne duzine svetla. Na toj bazi nesto moze biti crveno, zuto, plavo, zeleno, ljubicasto ili izmedju tih boje. Talasna duzina od 700 milimikrona se opaza kao crvena boja, a talasna duzina od 400 milimikrona se opaza kao ljubicasta. To su dva ekstrema ,sve ostale boje se krecu izmedju ova dva ekstrema. Ako se nadovezem na tvoju teoriju povezivanja boja i ljudi, mogli bi smo na osnovu nijanse boje da ih povezemo. Recimo ako ova dva ekstrema uzmemo kao dve ekstremne vrste ljudi, tj njihovog ponasanja onda ih i na osnovu nijanse mozemo povezati. Na primer ekstremi kao dobro-zlo, postenje-nepostenje, vernost-nevernost...kod ljudi ovi ekstremi se skoro nikada nece sresti kao cista varijanta, uvek ce biti negde izmedju, tezice jednom ili drugom ekstremu. Tako neki ljudi vise teze dobroti, a neki vise zlu, neki vise teze vernosti, a neki vise neverstvu...Kako to kod boja zavisi od talasne duzine svetlosti, kod ljudi to zavisi od njihove licnosti, sredinskih uslova, fizickog stanja...Zakljucak je da su sve to samo nijanse, ali smo uvek blizi jednom ekstremu nego onom drugom. Postoji jos dimenzija opazanja boja kao sto su otvorenost i zasicensot boja, ovakva slicna povezanost se moze ostvariti i sa njima.

Teorija "Jesam, mislim, glumim, težim"

Veoma je važno da smo zaista iskreni prema sebi i prema drugima, da smo svesni svoje psihe, svojih razmišljanja, svojih reči koje izgovaramo.

Da uočimo razliku izmedju naših želja šta želimo da budemo i radimo od onoga što zaista jesmo.

Da prihvatimo sebe kakvi god da smo, ali da uvek svesno rastemo.

Primer:

"Ja sam mudar"

1. Ja jesam zaista mudar.

2. Ja mislim da sam mudar ali nisam, i nisam svestan toga.

3. Ja glumim da jesam mudar, ali znam da nisam.

4. Ja težim da budem mudar.

"Razumevanje i praktikovanje citata."

"Ako čoveku daš ribu, nahranićeš ga jedan dan, a ako čoveka naučiš da peca, nahranićeš ga za ceo život" 

- Nažalost roditelji uglavnom čak i isprže ribu, i tako deca ostaju deca i jedu tu ribu do svoje
30-te. Ja ću sa svojim klincima da idem na pecanje

"Posmatraj, slušaj, miriši, okusi, dodirni, oseti, razmišljaj, deluj. Piši"

Koračam kroz ovaj duboki sneg, kroz ovaj duboki život, po ovoj prelepoj prirodi, mojoj planini.

Dišem duboko, živim duboko...

Posmatram sve oko sebe, posmatram sebe u svemu oko sebe, moj dodir sa prirodom.

Plavo nebo kao krov nad mojom glavom koji me prati svugde.

To visoko drveće kao neki stari stubovi koji stoje vekovima i drže ravnotežu da se ne bi srušilo na mene.

Zemlja po kojoj hodam, prekrivena je životom koji raste i diže se čak i ispod snega koji je pritiska.

Sebe koji šetam kroz sve ovo i svestan sam svega što me okružuje, spolja i izunutra, kao jedno duhovno biće u ovom prolaznom svetu

Osluškujem prirodu koja stalno nešto priča, a stalno nešto novo, jedno priča kad je pod snegom, drugo priča kad sve cveta i raste, treće priča kad je obasjana toplotom sunca, a četvrto kad je prekrivena žutim lišćem.

Dižem mali komadić snega i gledam kako se polako i tiho topi u mojoj ruci, komadić po komadić, kap po kap pretvara se u vodu i nestaje kao da ga nikad nije ni bilo, gledam i slušam a zapravo čitam prirodu tako intimno i iskreno kao da je ispisana crnim slovima na belom papiru.

Bože osećam da je sve ovo prelepo ali zar je sve tako prolazno što posmatram, čujem, mirišem, dodirujem?

Dali su moja osećanja prolazna dali mogu nekog da volim 10 godina i onda jedno jutro ustanem i više ga ne volim?

Dali mogu da upravljam svojim osećanjima, životom, ko odlučuje razum ili srce, ili možda neka nepoznata sudbina?

Ja osećam, ja jesam emotivno biće, ja bez emocija mrtav sam!

Razmišljam o tome duboko danima, noćima, okrećem se filozofiji, teologiji, psihologiji.

A nekako kao da već znam da je to sve tako jednostavno tako blizu nadohvat ruke, evo još samo malo mi fali da... Shvatim.

Zar svaka stvar ima svoj rok postojanja, čemu to, šta je svrha toga?

Šta je moja svrha u svemu tome?

Ako je neka životna sreća svrha, dali onda ako imam tone nekih „stvari“ iz ovog sveta koje su prolazne, ili ako imam milion „papirića“ koje mogu kupiti tone tih „stvari“, ili ako imam razna srećna osećanja sa raznim ljudima, mogu li biti srećan,jel je to svrha?

Ako ih razumno i iz ljubavi upotrebim možda i mogu da obučem nekoga, nahranim, pomognem nekome kome je zaista potrebna pomoć, volim nekog, stvorim porodicu, zar neću dobiti veću satisfakciju i sreću ako to uradim i ostavim neki trag, delo, koje je će ostati večno, u ovom svetu i onom drugom o kome ne znam ništa?

Ili da ih upotrebim na sebe, na svoja površna fizička zadovoljstva na svoja lažna uverenja, ako sam svestan da je to prolazno i da ću imati mnogo manju satisfakciju koju ću osetiti možda nekoliko minuta, dana, godina, ali ću biti ogranićen imaće svoj limit, svoj rok, možda će čak biti i loše po mene.

Ja biram večnost!

Svaki put kad smo na „raskrsnici života“ imamo slobodan izbor i hiljadu puteva!

Možemo uzeti "loš", "bolji" ili "najbolji" put za nas, koji ćemo uzeti?

Najćešće uzimamo "loš", jer je to put najmanjeg otpora, sve se nešto štedimo, kao živimo a ustvari smo mrtvi!

“Mnogi greše iz straha da ne pogreše”

Možemo i bolje, možemo ako većina ide nekom zamišljenom linijom, e onda i mi želimo da se stopimo sa tom masom, jer se na taj način osećamo sigurno, normalno, i mislimo da je to pravi put iako uopšte ne mislimo mnogo,nego smo samo ovca koja prati drugu ovcu, ne krivudamo mnogo, kao neki robovi koji idu jedan iza drugog u ponor jer im je tako nametnuto.

I kad god bi se neko „probudio“ iz tog „masovnog ludila“ i počeo stvarno da misli svojom glavom, kad bi počeo da odskače, čuo bi se glasan urlik nezadovoljne mase, iskvaren smeh, njihova zavist, greh.

I počeli bi da ga vuku na dole, na „liniju prosečnih“, i retko kad neko uspe da se izdigne iznad njih.

Ali zašto biti samo prosečan, isti kao drugi?

Samo ovaj život imaš, zar ne žudiš da pokažeš najbolje od sebe, da pružiš maksimum?

Zašto se zadovoljiti malim stvarima u životu, zapitaj se... ti?

Ja biram najbolje za sebe!

Verovatno me niko neće shvatiti, možda ne budem dobio ni podršku ni od svojih najbližih, a najverovatnije ću biti i ismejan u „normalnom“ društvu.

Ali zar to znači da ja nisam u pravu, zato što je „normalno“ društvo osudilo moje delo, stav?

Zar je zapisano negde da je većina uvek u pravu, gde?

U redu naveli su te da posumnjaš u ono što si uradio, pomislio. Dobro, stani, razmisli, imaš zdrav razum, svako biće na ovom svetu oseća i zna razliku izmedju dobrog i lošeg.

Budi razuman i pričaj sa svima o svemu.

Nemoj sakriti ako vidiš da nisi u pravu, pokaži iskreno i priznaj ako si pogrešio, više će da te cene i poštuju jer se ne bojiš pokazati svoju nesavršenost koji svi imamo, ali se svi plašimo priznati to sebi a pogotovo drugima. A ako si u pravu ne obaziri se na druge, nego hrabro brani svoje „Ja“, nemoj se truditi da namećeš drugima ako te zaista ne „slušaju“.

Prčaj ali i slušaj, čak i kad ti se čini da to nije važno ili ako nekog ne razumeš i „čitaj izmedju redova“

Svi mi patimo od bolesti zvana Gordost i od još mnogo različitih bolesti, koje svi imamo neko manje neko više i koje su ne izlecive, ali naučimo da ovladamo njima i sobom, jer svako je Gospodar samog sebe.

Zato pričaj, pričaj što više, izrazi se i sebe!

Ali bolje ćuti ako su ti reči brže od misli, jer ratovi tako počinju, zbog nesporazuma, reči koje dolazi iz primitivnog dela ljudskog uma!

A sad deluj!

“Svi smo mi jaki na rečima, ali samo naša dela pokazuju ko smo zaista”

“Bolje jedno dobro delo nego hiljadu reči”

J.S.V.

05.03.2011

"Moj stav,odakle je?"

Kad razmišljamo o nekim stvarima u životu, svi imamo neke odredjene stavove i mislimo da je to ispravno i da smo mi uvek u pravu.

Brzo dolazimo do naših stavova, bez velikog razmišljanja, analize, produbljivanja, i uglavnom su nam nametnuti od naše okoline u kojoj živimo, tj. društva, medija, crkve, odredjenih pojedinaca ili smo mi jednostavno prihvatili takve jer smo čuli od naših najbližih kojima slepo verujemo.

Verujemo iz razloga što ih poštujemo i volimo, i jednostavno ne dovodimo u pitanje njihovo razmišljanje i stavove.

Zar je ispravno verovati nekome samo zato što imamo poverenja u njega, jel grešimo ako preispitamo njegov stav, i zar uvek verovati drugima?

Ali i kad mi stvorimo naš stav o nečemu ne smemo slepo verovati do tih uverenja, moramo preispitati našu svest, naše i tudje razmišljanje, moramo biti otvoreni, fleksibilni i bez predrasuda u životu jer samo na taj način dolazimo do prave istine i ispravnih stavova.

Stani na sekund, zaustavi se, razmisli, ovo je važno za tebe kao i za mene, moraš uvek osluškivati sebe, svoje telo, razum, duboko, uvek u otvorenoj, iskrenoj komunikaciji sa bližnjima oko sebe, koliko god različiti bili, ili te možda nerviraju.

Bližnji je tu da bi smo sa njim pričali, delili svoje misli, emocije, probleme, saslušali njegov komentar ili kritiku, i još važnije prihvatili, ta komunikacija je neophodna da bi smo potvrdili obostrano razmišljanje i stavove.

Sami ne možemo ništa i nismo ništa!

Razmišljati, pričati i izraziti se slobodno, bez straha, podeliti svoje mišljenje sa svima oko sebe, a većina nas se plaši podeliti svoja osećanja, razmišljanja, probleme.
"Gušimo" i krijemo se.

Zašto?

Plašimo se šta će naš sagovornik da nam kaže, kako će da reaguje, da će nas možda ismejati, povrediti.

Zašto je tako teško biti otvoren, kao nekad kad smo bili deca, iskrena, otvorena, svestrana, bez predrasuda, neiskvarena?

Tokom godina naučimo da lažemo, da se pretvaramo, glumimo, skrivamo osećanja, pravimo se pametni a ispadamo glupi, gubimo tu jednostavnost koju imaju deca.
Mnogo možemo da naučimo od njih samo ako ih pažljivo saslušamo pogotovo od dece ometene u razvoju, koja su uskraćena za neke stvari ali tako jednostavna i čista u ispoljavanju sebe i svojih emocija.

Svi smo mi deca samo to usput zaboravimo.

Koliko puta smo u životu videli ljude kako pričaju o nekim stvarima i iznose svoje stavove koji nisu njihovi, toliko slepo veruju u to, da njima ta priča postaje 100% istinita.
Televizija, politika, sport, škola, roditelji, naša okolina, ljudi oko nas, sve deluje na nas, svako sa svojom porukom.

Sa svih strana nam dolaze razne poruke, no bitno je znati koje slušati a koje ne?

Roditelji su naši lični učitelji života, kad smo mali, hrane nas, oblače, oblikuju nas u svakom smislu, nameću svoja mišljenja, svoje stavove. Od nas žele da naprave dobre ljude po njihovom mišljenje i nekom šablonu.
Ponekad nam ne daju slobodu pa nas "guše" i što nas više stiskaju to mi sve više bežimo.
Neki možda ispravljaju greške na nama koji su njihovi roditelji pogrešili sa njima, ponekad rade ispravno ponekad ne.

Ali vole nas na svoj način.

No dali to znači da oni znaju šta je najbolje za nas?

Nećemo nikad znati šta je tačno najbolje za nas u ovom životu, niti nam može bilo ko reći, ali možemo osluškivati i osetićemo šta je dobro a šta loše.

" Svako biće na ovom svetu zna razliku izmedju dobrog i lošeg "

Ali na nama je da sami gradimo svoj život!

Ponekad iz ljubavi mislimo da radimo dobro i u interesu za naše voljene, ali ne znači da je to uvek tako, ljudi smo, grešimo. Moramo pružiti slobodu, slobodnu volju koja je data i pripada svakome. Ne smem dopustiti sebi i drugima da ograničeno živimo i gledamo na svet i naš život

Ako je naš otac, deda, pradeda, radio neke stvari, razmišljao i imao odredjene stavove u njegovom životu, u njegovo doba, to nemora značiti da i mi moramo živeti po tom istom šablonu, treba poštovati naše starije, tradiciju, stara uverenja, ali takodje treba raspravljati i pričati o tome u krugu porodice, društva, sagledati mane i prednosti. Odredjena vremena stvaraju kod nas odredjeno razmišljanje i stavove, ali vremena se menjaju i mi se menjamo, dolazimo do novih otkrića i saznanja u svakoj oblasti života. Nekad je potrebna radikalna promena kod nas i u svetu, ponekad postepena promena, a ponekad neke stvari samo treba malo ispraviti.

Otvorenost, fleksibilnost, bez straha...

Budimo svesni i prihvatimo našu nesavršenost, slabost, ALI uvek radimo na sebi, usavršavati sebe, svoje misli, stavove, i najvažnije delati, težiti ka savršenstvu i velikim stvarima a ne zadovoljavati se malim, težiti životnoj ravnoteži, nikad sami nego sa bližnjima oko nas...

J.S.V.
15.02.11

"Moja borba je moj smisao života, a tvoj?"

,, Oče pomozi mi da PRIHVATIM one stvari koje ne mogu da promenim, i daj mi SNAGE da promenim stvari koje mogu... ”

Sve u životu se dešava s nekim razlogom i smislom za nas, dobro ili loše.

Jer ko zna...

,, Zašto je ono što mi mislimo da je ,, Dobro “ za nas, dobro ili loše, a ono što mi mislimo da je 
,, Loše “ za nas, dobro ili loše “

Na neke stvari mi možemo da utičemo, a na neke jednostavno ne možemo da utičemo, stvari se dešavaju mimo naše volje, ali zašto se stalno se vraćati u prošlost razmišljajući...

,, Šta smo mogli da uradimo a nismo, i šta smo uradili a nismo trebali “

Zamrznimo ovaj momenat i razmislimo o tome...

ŽIVOT JE... jedna velika BORBA, zar ne želiš da se boriš!?

U svakom momentu našeg života, u svakoj situaciji, svakoj sekundi, u svakom smislu te reči, boriti se ali za prave stvari, u pozitivnom smislu. Mnogo puta u životu ćemo ,,Pasti“, ali moramo stalno da se ,, Dižemo “ jer takav je život, konstantni usponi i padovi. Treba se pokajati, za greške koje smo uradili svesno ili nesvesno, ali zašto da se opterećujemo tim stvarima tako sto ćemo stalno razmišljati o njima.

Kao što je rekao Aristotel : " Ako na stazi zivota potrcis i padnes, podigni se, obrisi prasinu i nastavi dalje, jer ne gubi onaj koji pada vec onaj koji nikada ne ustane" 

Bilo je... Prošlo je... glavu gore i idemo dalje...

Zašto stalno živimo u prošlosti ili budućnosti, stalno u nekom strahu od toga šta je bilo ili šta će biti, a život prolazi pored nas...?

Zašto ne živeti u sadašnjem trenutku, DA... baš u ovom trenutku sad, ja biram ovaj trenutak, a ti!?

I u sadašnjem trenutku ću dati svoj maksimum sebe, maksimum svojih pozitivnih dela.

Svako od nas ima svoje probleme i poteškoća u životu i svakome se čini da su njegovi problemi najteži.

JA imam problem, JA osećam bol, JA sam ne srećan JA, JA, JA...

Toliko smo zaslepljeni sobom i opterećeni svojim problemima, da ne vidimo probleme drugih ljudi, osoba oko nas koje volimo, osoba za koje nismo ni svesni da postoje, i kad vidimo koliko oni pate...

Naši problemi postaju mali, nebitni...

Zar ne vidimo stvari koje mi imamo, a drugi možda nemaju, ruke, noge, zdrav razum, krov nad glavom, hranu, vodu...

Zašto ne znamo da cenimo ono što imamo?

I tek kad izgubimo u životu stvari koje nam znače i kad izgubimo voljene osobe...

Tek tad smo svesni šta smo imali, šta smo izgubili i koliko nam je to značilo.

Biti srećan?

Naravno svako od nas želi biti srećan, zar ne?

Zapitajmo se kako to biti srećan, kad nam uvek nešto fali, nikad nam nije dosta, uvek bi još ovo još ono...?

Težak je ovaj život, teško je živeti... ali pitanje je vredi li živeti? Vredi li se boriti?

Ja kažem DA životu, a ti?

Za sebe se boriti, sebe voleti, da nama bude lako u životu, samo na sebe misliti?

Hoćemo li na taj način biti srećni?

Hajde da ostavimo na stranu religiju, filozofiju, i razmislimo iz jednog logičnog psihološkog ugla...

Na svetu žive 6,7 milijardi ljudi, različitih rasa, vera, nacija, shvatanja.

Da li je možda smisao ove planete i celog čovečanstva da svako misli samo na sebe, pojedinci, nacije, države? Ili je možda smisao da mislimo jedni na druge, da pomažemo jedni drugima, da rastemo zajedno?

Jer kako kažu...

„U ljudskoj prirodi je da uništava sve oko sebe, pa čak i sebe“

Ali zar nije u ljudskoj prirodi i ljubav prema životu i ljudima u njemu, zar mi nismo stvoreni da bi smo se voleli medjusobno?

VOLETI, a ne voleti samog sebe...

Voleti, živeti, raditi, boriti se sa i za naše bližnje koje volimo i kojima smo mi najpotrebniji, to je moj smisao života, a tvoj?

Jer samo na taj način dolazimo do ČISTE SREĆE, jer smo uradili nešto dobro, POZITIVNO, za svog bližnjeg i tada ćemo osetiti duboku duhovnu satisfakciju, sreću, radost, mir...

J.S.V

01.01.09